Grafiti

Kad je stari domar Markus konacno otisao u penziju, klinci iz Bloka 16 su prvi put odahnuli. Nema vise prekrecenih zidova. Nema vise brisanja njihovih grafita. U tom sivom, betonskom haosu, grafiti su bili jedino sto je bilo njihovo. Jedino sto ih je drzalo. Ali olaksanje nije trajalo dugo. Na njegovo mesto dolazi Viktor. Cutljiv. Hladan. Tezak za gledati, jos tezi za ignorisati. Tip kojeg ne testiras bez razloga.
Vec zato sto moras - jer nemas drugog izbora. Za sve ostale on je samo novi domar. Za njih sedmoro tinejdzera koji su sebe prozvali - CBS, Can't Be Stopped - on je nesto drugo. Nesto pogresno. Nesto opasno. Nesto sto ne pripada tom mestu. Ali niko ih ne slusa. Niko im ne veruje. Zato ostaju sami. Prepusteni sebi, svom bezlicnom, surovom kvartu i betonskom zidu. I svom buntu. Odlucni su da nastave.
Da crtaju grafite. Da ostave trag. Da ne nestanu kao svi pre njih. A onda se pojavljuju krede. Ne lice ni na sta sto su ikada videli. Kao da su oduvek bile tu - samo ih niko ranije nije pronasao. I pravilo je jednostavno:nacrtas konturu.dovrsis sprejem.i ono sto si nacrtao - ozivi. Isprva deluje kao zabavna igra. Ali ubrzo prestaje da bude. Svake noci, po jedno od njih izlazi pred zid. Crta ono sto voli.
Ono sto ga proganja. Ono sto ispunjava dubinu njegove duse. I svake noci, zid vraca nesto nazad. Nesto stvarno. Opipljivo. Granica puca. Kvart cuti. A ono sto su pokrenuli pocinje da raste. Ima tezinu. Ima posledice. I ima cenu. A onda, jedne noci - posle poslednjeg crteza - sve nestaje. Krede. Grafiti. I Viktor. Kao da nikada nisu postojali. Blok 16 nastavlja dalje. Kao i uvek. Kao da se nista nije dogodilo.
Niko nista nije video. Niko nista nije razumeo. Niko - osim njih sedmoro. I te noci, i sve posle nje, ostaju zakljucane izmedju njih.i betona koji pamti sve.